forex trading logo

Serbian (Latin)English (United Kingdom)
PDF Štampa El. pošta
Napisao Snežana Nerić Ivanović   

Zdravstven radnici

Ima nas i ovakvih i onakvih, lepih i ružnih, veselih i namrgođenih, srećnih i tužnih... Svako od nas je izabrao neko zanimanje koje mu, po njegovom mišljenju „leži“. Većina nas se „pronalazi“ u svom poslu i trudi se, da to što ume i zna, iskoristi na najboji mogući način. Postoji i nekolicina onih koji nisu zadovoljni svojom radnom pozicijom, ne osećaju se srećno na poslu koji rade. (Ako se nalazite u ovoj kategoriji, moram da naglasim, još jednom, upravo vi ste krojač svoje sudbine i ključ je samo i jedino u vašim rukama. Ako želite da promenite nešto ovo sad je trenutak! Učinite bilo šta, u najmanju ruku krenite da planirate kako da poravite svoj život i status. Kada smislite nešto korisno, revolucionarno i sjajno krenite u akciju, ali se najpre, pokrenite. Ako ne učinite prvi korak ostaćete tu gde jeste, a tada vam život neće biti onoliko lep, koliko može da bude.)

Poznajem hiljede osoba koje su upisale: prava, ekonomiju, mašinstvo, prirodne ili društvene nauke... Među njima je bio veliki broj onih, koji su želeli da zaista studiraju ono što su upisali, dali odlične rezultate i sada su srećni i zadovoljni svojim poslom. Ali među ovim ljudima je bio i veliki broj onih, koju su upisali to samo zato što su: želeli da odlože služenje vojnog roka, nisu imali gde da se zaposle pa su rešili nešto da studiraju, neko od prijatelja je upisao isti fakultet... Među njima, je bilo i onih koji su se tu pronašli, pa postali srećni „što su zalutali“, ali i onih koji su u međuvremenu odustali i pronašli sebi nešto interesantnije. Koliko postoji ljudi, toliko je i različitih priča i svaka ima neki svoj smisao. Međutim, ja do sada nisam upoznala ni jednu osobu, koja je upisala medicinu, a da ovaj poziv nije volela.

Iskrena da budem, lično ne poznajem veliki broj doktora i uopšte medicinskih radnika, ali one koje ja poznajem „smem da stavim glavu na panj“, da su to zaista najbolji ljudi koje sam ikada upoznala. Ne, nisu u pitanju osobe koji svoj posao obavljaju samo na svom radnom mestu za šta su plaćeni. Svi oni će dotrčati do vaše kuće kada ih pozovete, ako nekome pozli na ulici priskočiće u pomoć, ili u lakšim slučajevim uputiti savet putem telefona... Oni odlično znaju, da za to neće biti dodatno plaćeni, a često neće dobiti ni „hvala“. Ono što je fascinantno, oni to i ne očekuju. U tom trenutku im je jedino bitno da vama, ili nekome ko ima problem, bude bolje.

U ovom pozivu nije pitanje da daju maksimum od sebe, ovde nisu samo oni u pitanju u pitanju je ogromna odgovornost i u velikom broju slučajeva činjenica da nekome spašavaju život, a u blažim oblicima otklanjaju bol. Znate i sami kako se osećate kada imate neki zdravstveni problem. Čak i obična glavobolja, kijavica ili zubobolja ume da poremeti dnevne aktivnosti. Najbolje je da uopšte nemate predstavu o tome kako je osobi koja ima neke veće i jače bolove.

Ako budemo potpuno iskreni, nije za svakoga ovaj poziv, lično ja imam fobiju od belih mantila. Veoma neprijatno se osećam u bolnici. Poprilično često, posebno pri susretu sa iglom, padnem u nesvest. Mislim da imam sreće, da ne odlazim često kod lekara. Iskreno ne bih nikada mogla da obavljam ovaj posao.

Ali ono što me svaki put iznova užasne jeste tretman koji ove osobe imaju. Ako izuzmemo sitnice kao što su: da su im poprilično niske plate (ma šta bio prosek), ako se ne slažete sa mnom, zapitajte se samo koliko vredi činjenica da vam je neko samo ublažio ili otklonio bol, a koliko podatak da ste ostali u životu. Da ih pacijenti tretiraju tako kako ih tretiraju, ponekad veoma surovo i nehumano. Da poneko nema ni trunku razumevanja, da su i oni samo ljudi... Postavlja se pitanje, šta je to što njih zadržava na radnom mestu, ako nije njihova iskrena želja da pomognu?

Današnji naslov u novinama, me je naterao da odustanem od unapred pripremljenog teksta, jer je ovo zaista strašno. Kakvi su to uopšte ljudi?

Vratimo li se, samo par desetina godina u prošlost, shvatili bismo, da su u to vreme i travari bili pravo bogatstvo. Shvatili bismo da nije na svakom koraku postojao dom zdravlja. Žene su se porađale kod kuće, u njivama, štalama... Lečenje su mogli sebi da priušte samo pojedinci... Hitna pomoć je bila misaona imenica, a izlečenje mnogih bolesti samo san i „pusta želja“... Danas, uz sav komfor koji imamo, nauku koja napreduje, besplatno lečenje, lekove i privilegije koje su nam dostupne, dopuštamo sebi da pomislimo da neko od njih nije dao sve od sebe.

Istina, ima nas raznih, po neki put dođe do propusta, pogrešne dijagnoze, pa i fatalnih ishoda... Ali me vređa situacija, da se toliko mnogo piše o propustima, a toliko malo o njihovim podvizima i uspesima. Imajmo u vidu da su i oni samo ljudi, sa svim problemima koje i mi, obični smrtnici, imamo. Zaista nisam upoznala ni jednog zdravstvenog radnika koji je namerno nekome prepisao pogrešan lek ili namerno oduzeo nečiji život. Pa čak ni nekoga ko nije uložio svo svoje znanje i iskustvo da pomogne. Najbolje bi bilo, da onog momenta kada pomislimo da nisu dali sve od sebe, razmislimo kako bi nam bilo da bolnice uopšte ne postoje? Šta bismo uradili da za naš bol ne postoji lek i da smo ostavljeni na milost i nemilost sudbini? ...

Imajmo na umu da njihov posao nije jednostavan. Jedno je ako hleb ili pecivo nije naraslo, ako ste umesto 100 naplatili 90 dinara, ako ste poslali e-mail na pogrešnu adresu, pogrešno napisali ime u novinama, isporučili pošiljku na pogrešnu adresu ili kasnite sa isporukom... a nešto sasvim drugo kada nečiji život držite u rukama. Svaki posao sa sobom nosi odgovornist. Na svima nama je da svoje obaveze obavljamo maksimalno profesionalno, sa što manje propusta. Svaka greška, ma kakva bila, nosi poslerdice, ali su one, ma kako se nama velike činile, ništavne u poređenju sa spašavanjem nečijeg života. Pri tom, pozicija lekara je veoma stresan posao, posebno u momentu kada tuđi život zavisi od njih... Nikada nećemo biti svesni koliko straha ima osoba koja tuđi život drži o koncu. Koliko je u stanju da nadljudske snage i energije ulože da iskoriste svaku trunku svog znanja i iskustva da nekome bude bolje. Možemo li biti svesni, koliko su nesrećni kada ne uspeju da pomogne ili „ugledaju smrt“ u svojim rukama. Samo možemo da zamislimo, kolika je njihova sreća, kada učine čudo i sačuvaju još jedan život...

Pravo je vreme da postanemo svesni, koliko smo srećni, što postoje ljudi koji su položili Hipokratovu zakletvu. Da budemo zadovoljni, što postoji neko ko može da nam pomogne kada nam je teško. Bilo bi idealno kada bismo uspeli makar da poštujemo „beli mantil“ kada već nismo u prilici da utičemo na to da im plata bude kakvu zaslužuju. Učinimo i sami nešto po tom pitanju ,koliko ko može, za početak zahvalnost bi bila sasvim dovoljna!

 

Tekst je posvećen zdravstvenim radnicima koji daju svaki atom svoje snage, da bi nama bilo bolje, uz iskrene želje da im plate budu više, a posla manje.

 

Čitamo se uskoro

Snežana Ivanović, autor priručnika
Život je lep – Uputstvo za upotrebu – Kako do posla“


Povratak na glavni meni - Kako do posla

 



Copyrighted EMC. Pokreće EMC.